BOJAN VASIĆ

Trenutno pregledavate BOJAN VASIĆ

Bojan Vasić (Banatsko Novo Selo, 1985) objavio je knjige pjesama Srča (2009), Tomato (2011), Ictus (2012), 13 (2013) i Detroit (2014). Član je pjesničke grupe Caché zajedno s Tamarom Šuškić, Urošem Kotlajićem, Goranom Korunovićem i Vladimirom Tabaševićem.

više niko nema razloga da ćuti
srušeni su zidovi
gledamo kao insekti razbuđeni prstenom tek zapaljenog lišća
svet postaje manji
za ginekološkom intervencijom životinje ostaju mirni dvorišni aparati
pakujemo male igračke od plastike ili obojenog metala
švedska gori kao cigareta u sobi prodavačice sa ugla
mentino ulje ledi se pod sutonom alkohola
vetar njiše posmrtnice krivični postupak korak granične policije
zima i dečiji dlanovi
dodiruje te mrtva i topla zečija koža
nečije zauške dišu
nema razloga da se prećuti sve ono što se može reći telom
slepilo
opijanje
slobodan pad
gipke zglobove čuva božiji siguran stisak
u prozoru usni konsultantske firme lebdi:
samo skoči
mehuri radosnih vesti u besprekorno prozračnoj sintaksi berzanskih izveštaja
tihe obale svojim dugim dlanovima pridržavaju drhtaje mostova
iz očiju reka rastu vrbe fiskalni računi kutije cigareta ambalaže vikenda
život na koji su prvomajski izletnici zaboravili ostavio ih je za sobom
matica muti odraze oblika mekim smećem
dečaci zaslepljeni lavinom otkucaja kada olovka tenisera ostavi kratki trag na znojavoj loptici
plićaci reklama pune se podnevom
sve ono uvezano napetim tetivama i neumoljivim sokom otiče niz vreme
desno se tiskaju tela pod prijatnim hlorom gradskog kupališta
staklene filijale sveža polovna vozila obrijan bes
govore: možemo više
možemo više jer nema razloga
promet koji se topi poziva na blagi oprez
nad učmalim gradom vetrovi već polako isprobavaju haljine zastava
patrolna kola opet na starom mestu
ulice prepune praznih stvari
kako govoriti tamnim rukama izvežbanim osmesima nametljivim neravninama
istovremeno primetiti sve i ništa
korporacije saglasne sa neumoljivim dekretima našeg tela i kože
vazduh bridi od opšteg klimanja glavom
da da da
dok oni u noći šapuću o noći
dok noseve fabrika raseca nevidljiva ruka propadanja
ne osećaš li kako se sve ono neizgovoreno polako topi u toploj pljuvački
reci da
mladice glasa probijaju se iz procepa na jeftinoj majici
ili skupe košulje telefoniraju dugo i odvoze se u sumrak
zašto da samo stojiš između srušenih zidova
govori slobodno
i reci:
da
reci da

da

  • Objava objavljena:04/03/2021