Oto Tolnai (Kanjiža, 1940) pjesnik je, prozaik, esejist, dramski pisac i urednik. Studirao mađarski jezik i književnost u Novom Sadu i filozofiju u Zagrebu. Pokretač (1961) i glavni urednik književnog podlistka Symposion i, potom (1965), časopisa Új Symposion. Osuđen uvjetno (1972) kao odgovorni urednik, zbog objavljivanja tekstova koji su inkriminisani kao neprijateljska propaganda. Urednik literarnih emisija i likovni kritičar u redakciji programa Radio Novog Sada na mađarskom jeziku do umirovljenja, 1994. godine. Poslednji – poluizabrani predsednik (1990) Saveza književnika Jugoslavije. Pokretač (1992) časopisa Ex Symposion u Vespremu (Mađarska).
Objavio je sljedeće knjige poezije: Konkavne pjesme (Homorú versek, Novi Sad, 1963); Galebova grudnjača (Sirálymellcsont, Novi Sad, 1967); Prebijena čipka (Agyonvert csipke, Novi Sad, 1969); Da budem karfiol (Legyek karfiol, Novi Sad, 1973); Pjesme (Versek, Novi Sad, 1975); Prašina svijeta (Világpor, Novi Sad, 1980); Provincijski Orfej, (Vidéki Orfeusz, izabrane pjesme, Budimpešta, 1983); Žderač korijenja (Gyökérrágó, Novi Sad, 1986); Knjiga pjesama (Versek könyve, Budimpešta, 1992); Wilhelmove pjesme (Wilhelm-dalok, Pečuh, 1992, 2009); Sirocsáth (árvacsáth, Budimpešta-Novi Sad, 1992); Balkanski lovor (Balkáni babér, Pečuh, 2001); Čavao u nadiru. Dnevnik Antala Kovača (Szög a nadírban. Kovács Antal naplója, Pečuh, 2005); Najljepše pjesme Otta Tolnaija (Tolnai Ottó legszebb versei, Budimpešta, 2007).
Objavio je i niz knjiga kratke proze, romana, eseja, likovnih kritika i drame. Knjige su mu prevođene na srpski, slovenski, njemački, francuski i poljski. Drame su mu izvođene u teatrima u Novom Sadu, Budimpešti, Beču i Avignonu. Dobitnik je desetak književnih nagrada, među njima HÍD-ove nagrade, Nagrade Karolya Sirmanija za najbolju knjigu novela, Nagrade Józsefa Atille, Nagrade Ady Endrea, Nagrade Mađarske književnosti za knjigu godine, Nagrade Kossuth, Nagrade Bosanski stećak i drugih.

KRATKI REZ

Britva s drškom od kornjačevine
kao malena balerina
blago se nakloni

Lipe na pljusku
trčimo prema njima
s limenim lončićima

Majka riba
njena kolena udaraju
ogromne ljubičaste pečate
po iskrzanim žutim daskama
puzim za njom
ljubičaste pečate redom
potpisujem

Već godinama živim ovde
u ovoj sobi
bosonog
ispod prikucanih van gogovih cokula

Sa stotinu muva se ljubaka
ili je mrtav

Umrla je margareta mamina maloumna sestra
ko će od sada da ide po sodu

sifon pun krvi nek joj bude spomenik

Evo me konačno
u segoviji na mavarskoj citadeli
šta li sam još želeo
pre smrti
osim golemih snežnih nanosa
tu su eto i golemi smetovi
otkud znam da sam u alkazaru
otkud znam
da su smetovi stigli pre smrti

Rođena si trinaestog
meseca aprila draga
ko bi mi verovao
nismo još načeli bočicu encijana
kupljenu u išlu
gde je trebalo da se dešava radnja mog romana
romana u kojem bismo ako se dobro sećam
i nas dvojica trebali da se pojavimo
simpatični ali ponešto lakomisleni ljubavnici
u društvu jednog cara i franc lehara
s crnim mrljama na trbusima
dubokim pukotinama na leđima

Maleno olovo švrlja
po sivim zonama
mozga

Ničeg lepšeg od drvenih igala za pletenje
jesti plavu vunicu
ostati bez neba
treba mi puno malih unutrašnjih džempera
nije mi hladno
ali ko zna dotle ću biti
celebes bez celebesa
mrtav
jesti plavu vunicu
jesti plavu vunicu

Jesam li suv
za radosti tuge
vidim li u palidrvcu
zimzeleno drvo
zimzelenu šumu u plavoj kutiji šibica
ja
nacrtan šumom ćumura
vidim li
jesam li suv
jesam li suv
za vlažan plamen radosti tuge
moja je olovka lovačka olovka
ali zato slično šakalu
često se načini mrtvom
mati pere očeva leđa
ali sada mu ne razbija jaje iznad glave
u zatvoru je prestala da mu opada kosa

S malograničnom dozvolom odlazi
u rumuniju
donosi jeftine gaće i eksere
zašto zar su rumunski ekseri dobri
nisu dobri
savijaju se
i ljubičasti su poput trnja

Kako haša supruga vaske pope
na dan pesnikove smrti
luta ulicama već ratnog beograda
u potrazi za lovorovim lišćem
nema ga nigde u gradu žali se
prijatelju
inače rodom iz mola
(gdje je moholy-nagy odrastao)
više ne dopremaju žali se haša
ne dopremaju iz dalmacije
lovorovo lišće u beograd
htela sam da ispletu mali venac
mali lovorov venac na njegov kovčeg

S mađarskog preveo Árpad Vickó