ANA TERÉK

Trenutno pregledavate ANA TERÉK

Anna Terék rođena je 1984, u Bačkoj Topoli (Vojvodina, Jugoslavija). Od 2006. redovito objavljuje pjesme i drame u časopisima u Vojvodini i Mađarskoj. Njezina prva zbirka pjesama Provala osmijeha objavljena je 2007. godine. Druga zbirka nosi naslov Dunavska ulica i objavljena je 2011, a iste te godine osvojila je nagradu Ervin Šinko. Njezina treća knjiga je objavljena 2017. pod naslovom Mrtve žene. Od 2010. godine piše drame. Knjige drame objavljuje 2016. godine pod naslovom Vojvođanska svadba. Njezinu prvu dramu Neka se jave najbolji! postavili su na scenu 2013. u Srpskom Narodnom pozorištu u Novom Sadu. Druga drama koja nosi naslov Vojvođanska svadba igrana je 2014. u Narodnom Pozorištu u Subotici. Diplomirala je na Odjelu za psihologiju Sveučilišta Lóránda Eötvösa u Budimpešti, gdje i danas radi kao školski psiholog.

JELENA

U početku je gas podnošljivo mirisao.
Neki slatki smrad, kao kada
neće da se razgori vatra.
Škljocaš upaljačem
pored gorionika
ali gas što nadire iz rupica
zagušuje plamen.
I samo zavrćeš nosom
od tog slatkog smrada.
Tada sam već četrdeset sedam dana
bila sama i nisam znala
gde je Goran i kakve ženske
vaćari i štipka u uniformi.
Uniforma u ženama nikad
ne izaziva ništa
ako se pre toga ne naslušaju
muških izmišljotina,
da im gaćice tobož ovlaže
do poslednjeg končića
na sam pomen uniforme.
Na mene deluju vatrogasci,
kao na bilo koju ženu,
kojoj su nekad, dok je bila
devojčica punili uši,
pa joj je ostalo u glavi,
da na žene uniforma
deluje tako kao na
ma kojeg muškarca
ma koje golo žensko telo.
Možda nije trebalo.
Možda nikada nije trebalo pustiti,
da se stvari lagano, praveći se važne,
jedna na drugu nadovežu.
Sećam se kad mi se rodilo
drugo dete. Goran je napio
četvorogodišnjeg Jošku.
Bili smo u kuhinji, s gostima,
dete se na dasci stola
batrgalo, nije znalo
kuda da pogleda:
gde da se sakrije od nas,
kikotavih, dok ga Goran
nagovara da igra,
evo, otpevaće mu omiljenu pesmu.
A dete je stajalo
na dasci kuhinjskog stola,
zureći u očevo lice,
da iz njega nekako shvati,
šta se zahteva od njega.
Goran je samo terao jedno te isto,
neka igra,
dobiće cigara,
dobiće rakije,
neka igra na stolu:
rodio mu se brat.
Dete me je gledalo,
uzalud, jer ga je Goran,
čije sam uglaste pokrete gledala
dok je grlić rakijske flaše
u dečja usta gurao,
samo terao da pije, da zaigra.
A dete je kašljalo od kruškovače,
štipala mu je grlo, kao očajniku
što odvrne masnu sodu
i klokotavo otrovnu tečnost ispija.
Slutila sam, u dubini duše,
oduvek sam znala, slušajući
vesti, da ova deca
nisu blesava.
Tačno znaju da ih svaki ispijeni
gutljaj dovodi
sve bliže
smrti i našim očima.
Sećam se, na Jovankinoj sahrani,
svi odrasli su buljili,
staklastim, ribljim očima
u belo telešce u kovčegu.
Tako je kruto ležalo,
sklopljenih očiju,
da je čovek načisto
dlanovima osećao
njegovo protivljenje.
Ukočenost.
Zbog koje se nisu mogle
ručice, nožice
saviti, iskrenuti.
Ljudi su pomno gledali
malu pokojnicu
kao da čekaju: neka se najzad oglasi,
neka ispriča šta je na onom svetu,
šta se vidi,
kako miriše,
gde je dospela,
pošto je nisu sačuvali.
Kao da svekolika svest o krivici
u toj pomnosti,
u pomnom posmatranju pokojnika
iskamčuje oproštaj,
i kao da može da zaboravi
i samo pokojno dete
da ga nikada niko
nije dovoljno pazio,
uzalud
je plakalo,
lupalo nogama,
kaljužalo.
Sećam se, pre no što zakovaše kovčeg,
majka je jednako pozivala prisutne
da pokojnicu celivaju.
Kao da je umrlo dete tako lako
celivati.
Sa starima je ipak drugačije,
kada im stavljaju pokrov preko glave,
čovek ima takav osećaj
da su već zaslužili smrt,
da se drugačije i nije moglo dogoditi,
i sklopljene oči,
i skrutnuta koža
nisu tako strašni, kao
mrtvoga deteta
sasvim nepokretno
skočanjeno do belila
majušno lice.
I povuče me Jovankina majka,
da je celivam,
da se oprostim od nje.
Sećam se kako sam zatvorila oči,
da ne vidim
šta mi usne učine,
i tako celivah
malu mrtvu Jovanku.
Kao da sam poljubila
ispupčeno parče lima.
Lagano mi se prevrnu stomak,
progutah sve
predrasude i pustih
da mi se usta slede.
A mala pokojnica
ni makac.
Šta će pokojnici celov, pomislih,
dok me je majka tako zahvalno
gledala.
Potom, baš dok su kovčeg
zakivali, videh kako
majka maše ka kovčegu
i dovikuje u mračnu pukotinu:
zdravo!
zdravo!
Tek tada uvideh da zaista,
kao celov mrtvacu, baš toliko vredi
i njen zahvalni pogled.
Svaka je majka sumanuta
dok svoje dete gleda u kovčegu
tokom pomena.
Sve dok ga ne zakuju,
ali uzalud zakivaju
poklopac kovčega,
ionako ne može da se zaboravi
lice mrtvog deteta
i ona užasna
čipkana šara
sa ivice pokrova.
Te matere će zauvek
da počivaju
i da se bude
sa tom slikom pred očima.
Jer uzalud umire dete,
ništa se potom ne dešava.
Srce se raspukne,
i u pukotini se nataloži strah,
makar koliko dece da rodimo,
sva će umreti.
Te majke nekada
postaju palikuće
ili odvrnu gas.
Joška je najzad progutao rakiju
ali ni dalje nije igrao,
gledao me je, ja se činjah
da ga ne vidim.
Potom se zacelo
sasvim preklopiše
paralele njegovog vida,
posta tako kratkovid
da ne beše nikakve vajde,
i krete na okrugloj ploči stola,
preplitao je malenim nogama,
Goran poče da mu tapše,
misleći da dete napokon pleše,
gostima dođe neprijatno
od svega, mada je poneko
za Goranom tapšao,
ostali pak
i ne pogledaše dete,
zauzeti pevanjem svojih pesama.
Zagledah se u novorođenče,
zaspalo sa sisom u ustima,
sred buke i bratovog
teturavog igranja,
kao da oko njega
još uvek nije svet.
Spavaše mirno, bezizražajnog lica
i u dubini srca se uzdah: neću rađati
više dece, Goran ovo dete
neće napiti.

S mađarskog prevela Draginja Ramadanski

  • Objava objavljena:03/03/2021